To da se ovih dana na sastancima kriznog štaba vagaju ekonomska cena zaoštravanja mera i zdravlje – zamena je teza. Mesec dana ovih trenutnih mera znači gubitak od manje od 0,8% BDP-a odnosno oko 350 miliona evra. Za pogođene – kao što su na primer ugostitelji ili trgovci, i njihove snabdevače – on je velik. Za pojedine i do 100%. Ali taj bi im se gubitak, ceo a ne samo neto minimalci, mogao pokriti sa 2/3 subvencija najavljenih sad u februaru. Umesto toga, po treći put od prošlog marta, subvencije se dele svima pa i onima kojima nisu potrebne, a na ovu grupu privrednika podeliće se manje od 1/8. Na vagi su pre svega političke implikacije zdravstvenih mera i političke implikacija sve verovatnije implozije zdravstvenog sistema. Njih vaga, sam, Aleksandar Vučić. Svugde, bez sumnje, politički faktor igra bitnu ulogu u odlukama o zaključavanju. Niko ne voli demonstracije, a one i ne pomažu u kontroli epidemije. Problem je što u našem slučaju politički faktor igra prevashodnu ulogu baš zato što odluke donosi jedan čovek. Na stranu njegove lične preferencije. Problem je strukturni.
Ceo tekst nalazi se na linku ispod.
